Aristotelova etika (Istorija antičke Grčke)
Apstrakt
Aristotel je podelio načine življenja na tri grupe. Stvaralački u kome proizvodimo i trošimo da bismo održali svoju egzistenciju. Drugi način življenja je u zajednici ili praktički, dok je treći način življenja teorijski, gde se iskazuje želja za saznanjem koje nam ničemu ne koristi. Za drugi način življenja veoma su važne discipline kao što su etika, ekonomija i politika. Etika je po Aristotelu značajna disciplina za uređivanje našeg života jer nam ukazuje šta je dobro, a šta nije. Etika se bavi delanjem, i to delanjem u zajednici koje može da se definiše kao dobro u odnosu na sebe, ali i na druge. Nikomahova etika, Eudemova etika i Velika etika su glavni Aristotelovi spisi vezani za problematiku etike. Pitanje dobra. Aristotel je smatrao da postoje razna dobra. Postavlja se pitanje da li postoji najviše dobro, dobro samo za sebe, koje ne služi ničemu drugome već samo sebi. Dobro kome težimo zbog njega samog, po Aristotelu, je sreća (eudemova etika). Možemo da budemo srećni ako sve činimo ispravno - Aristotelovo shvatanje vrline. Vrlina nije data već mora da se uči. Vrlina je odabiralačka naklonost. Vrlina je sredina između dvaju krajnosti - preteranosti i manjkavosti. Zato je, po Aristotelu, vrlina izbor, odabir. Pitanje slobodne volje. Gde nema izbora, nema ni morala. Moral je takođe povezan sa razumom. Vrlina je sredina između krajnosti, ali nije osrednjost- u vrednosnom smislu vrlina je na vrhu. Postoje i umne vrline koje se odnose na vrline naše duše (Nikomahova etika)- tehne (veština, umešnost), episteme (znanje onoga što može da se dokaže, što se ne menja, što je nužno, prirodni zakoni), fronesis (praktična mudrost, sposobnost procenjivanja, znanje onoga što se menja), nus i sofia (otkrivanje prvih principa i načela). Aristotelova etika je teleološki uređena jer je usmerena ka sreći.
Dodaci:
Povezani snimci
